Шездесет година од оснивања, Пољопривредни факултет у Новом Саду пролази пут сталног развоја, утканог у остварења пољопривредних наука и производње у знања стручњака и непосредних произвођача. О динамичном развоју Факултета на десетогодишњици оснивања први декан проф. др Лазар Стојковић, први ректор и први почасни доктор Универзитета у Новом Саду каже: » Данас можемо слободно рећи да је наш факултет по своме просветно-педагошком, научном и кадровском потенцијалу, по својој развијености и материјалној бази ушао у ред наших старијих угледнијих Пољопривредних факултета у земљи« (»Дневник« за новембар 1964).

Факултет је настао у време неразвијене пољопривреде, готово руралног типа. Први је дао четири тако неопходне генерације агронома опште стручне спреме, а затим је са развојем интензивне производње и мењањем структуре производње започето образовање агронома усмереног стручног образовања који данас својим знањем доприносе развоју квалитетне производње хране, управљању производњом на савременим техничко-технолошким, економским и еколошким принципима.

Све је почело реализацијом вишегодишње потребе за високошколском институцијом у Војводини чији је задатак поред образовања агронома и развој научно-истраживачког рада и пољопривредне производње у Војводини и земљи у целини. Те 1954. године стекли су се друштвени и економски услови који су довели до доношења Закона о оснивању Филозофског и Пољопривредног факултета у Новом Саду у саставу Универзитета у Београду, са уписом у прву годину студената у школској 1954/55. години с тим да се материјална средства обезбеде за 1954. годину, из буџета Аутономне Покрајине Војводине. Затим је усвојен од стране Републичког већа Народне Скупштине Народне Републике Србије на седници од 26 јуна 1954. године указ о проглашењу Закона о оснивању Филозофског и Пољопривредног факултета у Новом Саду на основу Уставног закона што је прогласио председник Извршног већа НР Србије Јован Веселинов (30. јуни 1954. године).

Оснивање Пољопривредног факултета имало је значај не само за развој пољопривреде већ за укупни друштвени живот Новог Сада, Војводине, Србије али и целе СФРЈ. Пољопривредни факултет основан заједно са Филозофским факултетом потврђује нераскидиву везу два богатства Војводине – плодна поља и богато културно историјско наслеђе. О томе је 20. новембра 1954. године на свечаној седници одржаној у сали Народне Скупштине Војводине говорио дотадашњи Ректор Унивезитет у Београду, проф. др Вукић Мићовић. Отварајући ову свечаност др Вукић Мићовић поздравио је председника Извршног већа Србије Јована Веселинова – Жарка, потпредседника Извршног већа Србије Милку Минић, затим Стевана Дороњског председника Народне скупштине Војводине, Гезу Тиквицког председника извршног већа Војводине, Саву Бурића генерала Југословенске Народне армије, Ђурицу Јојкића председника Народног одбора Београда, др Милутина Миланковића потпредседника Српске академије наука, Вељка Петровића академика и председника Матице српске, др Илију Ћурчића новоизабраног ректора Београдског Унивезитета, др Јосипа Торбарину представника Свеучилишта у Загребу, др Јосипа Корошића декана Филозофског факултета у Љубљани, др Благоја Васкова проректора Унивезитета у Скопљу др Драгомира Ћосића, проректора Универзитета у Сарајеву, Јелену Поповић председника Савета за просвету и културу Србије као и представнике Народне омладине и Савеза студената и остале присутне госте и тим поводом је рекао:
»Тако Нови Сад политичко и културно седиште Аутономне Покрајине Војводине, постаје други универзитетски центар у Народној Републици Србији. Војводина то у пуној мери и заслужује. Она је имала врло значајну улогу у културној историји Српскога народа, и то почев још од сеобе под Чарнојевићем па нарочито до друге половине XIX века. Мисија овога дела српскога народа који је приликом Велике сеобе прешао из Србије врло је значајна.

Отварајући данас Филозофски и Пољопривредни факултет у Новом Саду, ми одајемо захвалност свима онима, којима када и ма на који начин допринеше да се ова велика замисао остварила ,а грађанима Новог Сада и народима Аутономне Покрајине Војводине честитамо на отварању ове велике наставне и научне установе са жељом да оне одиграју достојну улогу у савременом животу свих – данас равноправних народа Војводине и да оне буду матице за отварање Новосадског универзитета у најскоријој будућности па да Нови Сад као што му и само име каже са својим Универзитетом буде расадник научне мисли, нових напреднијих идеја и културних стремљења у свим областима људске делатности« (» Дневник«, 21. новембар 1954. године).

Пољопривредни и Филозофски факултет означавају и почетак развоја Универзитета у Новом Саду са свим специфичностима мултинационалне средине богате људским вредностима и природним ресурсима. Потребу и значај оснивања Пољопривредног факултета најбоље исказују речи проф. инг. Лазара Стојковића првог Декана Пољопривредног факултета (1954-1959), првог Ректора Унивезитета у Новог Саду (1960-1963) и првог почасног доктора Универзитета у Новом Саду, у првом обраћању студентима: „У оквиру програма даљег економског и културног развоја овог краја поставила се као примарна и неодложна потреба да се за специфичне услове и за специфичне потребе Војводине оснује Пољопривредни факултет. Овај треба не само да ствара висококвалификоване кадрове, првенствено за потребе Војводине, него он треба да буде и носилац пољопривредне проблематике и њеног унапређења, научни и пољопривредни центар и прави и достојни репрезентант пољопривредног карактера наше Покрајине, јер пољопривреда Војводине поседује специфичне услове, своју специфичну проблематику, по којима се унеколико разликује од осталих области наше земље.

У Војводини се налази 21% најплоднијих југословенских ораница, удео Војводине у укупној производњи пшенице у Југославији је 39%, кукуруза 38%, индустријског биља чак 73%. У будућности по специфичности своје производње и њене организације ова диференцијација у односу на остале области има још више да се испољи. Поред специфичних природних услова Војводине у погледу земљишта и поднебља, да напоменемо само специфичност рада на великим државним газдинствима, специфичност рада и потреба у вези са наводњавањем у Војводини, затим специфичност рада у сељачким радним задругама, специфичности механизације пољопривреде у Војводини, те потребе у вези са даљим развојем прехрамбене и прерађивачке индустрије“.

До свечаног отварања Пољопривредног и Филозофског факултета 20. новембра 1954. године одвијале су се све неопходне припреме за сложен рад ових високо школских установа. Тако је 09.07.1954. године Извршно веће Народне Републике Србије донело Решење о образовању Матичарске комисије са задатком да утврди све организационо – техничке услове неопходне за несметан почетак рада Факултета и распише конкурсе за избор наставника и факултетских сарадника. За чланове Матичарске комисије именовани су: др Стеван Николић, ред. проф. Пољопривредног факултета у Земуну; дипл. инж. Лазар Стојковић, науч. сарадник Завода за пољопривредна истраживања у Новом Саду; др Добросав Тодоровић, проф. Пољопривредног факултета у Земуну; др Михајло Вучковић, проф. Универзитета; дипл. инж. Брана Милосављевић, проф. Универзитета.

.

На седници Матичарске комисије одржане 14. јула 1954. године у Савету за просвету и културу Народне Републике Србије у Београду извршено је конституисање, изабран је привремени Декан др Стеван Николић, професор Пољопривредног факултета у Земуну, а за деловођу дипл. инж. Лазар Стојковић, научни сарадник Завода за пољопривредна истраживања у Новом Саду.
Избор првих наставника и сарадника извршен је на седници Матичарске комисије 27 септембра 1954. године, а затим су одлуком Народне Скупштине Републике Србије (бр. 3326 од 21. октобра 1954. године) именовани чланови Факултетског Савета и то: посланици Савезне Народне Скупштине Ђура Јовановић, дипл. инж. Павле Шумановац, Илија Тепавац, дипл. инж. Војин Поповић, дипл. инж. Борислав Новаковић, народни посланик Народне Скупштине Народне Републике Србије; др Александар Пеција Поповић, народни посланик Аутономне Покрајине Војводине и Радомир Радујков, публициста из Новог Сада. За председника Савета изабран је Радомир Радујков. После избора наставника и конституисања сталне Факултетске управе 19. новембра 1954. године, за чланове Савета изабрани су и др Павле Вукашиновић, редовни професор, а по функцији чланови Савета постају проф. дипл. инж. Лазар Стојковић, Декан факултета и проф. дипл. инж. Борислав Костић, Продекан Факултета. Студенска организација је 12. новембра 1954. године за члана Савета изабрала Саџак Душан, студента.

На седници Матичарске комисије од 27.09.1954. године изабрани су следећи редовни професори дипл. инж. Лазар Стојковић за предмет Опште ратарство, дипл. инж. Борислав Костић за предмет Организација пољопривредне производње, др Павле Вујовић за предмет Метеорологије и климатологије, док су за редовне хонорарне професоре изабрани др Стеван Јаковљевић за предмет Ботаника, др Бранко Димитријевић за предмет Агрогеологија, др Илија Риковски за предмет Хемија, Радивоје Давидовић за предмет Политичка економија као хонорарни ванредни професор.
Већ 30.10.1954. године конституисана је привремена факултетска управа у којој су били горе поменути професори као и др Стеван Николић професор Пољопривредног факултета у Земуну и привремени декан Пољопривредног факултета у Новом Саду.

У историји Пољопривредног факултета у Новом Саду златним словима је забележен почетак наставе 22. новембра 1954. године, када су студенти прве генерације Пољопривредног факултета запосели сва места у великој сали Радничког дома у Новом Саду (сада Булевар Михајла Пупина 24), а два дана касније почеле су вежбе у вежбаоницама Више Педагошке школе у Николајевској порти.
»Евоцирајући успомене на прве дане рада Факултета подсетимо се да је тада постојао само Општи смер, да је прву годину уписало 205 студента, да је настава отпочела са свега три стална наставника, пет асистената и три лаборанта у сали Радничког дома у Новом Саду. Поред тога, нису постојали ни елементарни услови за обављање научно-истраживачког рада. Студенски дом је био у неадаптираном салашу на Сајлову, а студенска менза у малом и неадекватном бифеу у Дунавској улици. Истакнимо да је у таквој ситуацији Факултет наилазио на пуно разумевање и помоћ како друштва, тако и других факултета и научних институција у земљи. Велику помоћ у обезбеђивању наставног кадра и подршку у развојним стремљенима Факултета, у првим данима његовог постојања, пружили су поједини факултети Београдског универзитета, а посебно Пољопривредни, Фармацеутски, Ветеринарски и Шумарски, као и Пољопривредни факултети из Сарајева и Загреба. Експерименталну базу, огледна поља, лабораторије и сточарске објекте за обављање научно-истраживачког рада сарадника Факултета и праксу студената ставили су на располагање тада већ постојећи самостални Институт за пољопривредна истраживања и Институт за сточарство у Новом Саду, те Институт за виноградарство и воћарство у Сремским Карловцима.

О изградњи факултета на прослави десетогодишњице говорио је проф. др Адалберт Шенборн, декан факултета (1959-60) који је успешно водио изградњу факултета. Народни одбор града Нови Сад ставио је на расположење Матичарској комисији зграду бивше артиљеријске касарне са корисном површином од око 2.000 m2, барутане као и неколико бункера на Тврђави и Петроварадину. Адаптацијом и опремом зграде касарне добијене су две предаваонице са по 80-90 седишта, 4 вежбаонице са потребним помоћним просторијама са по 40 радних места за обављање хемијских и биолошких вежби, као и потребан број лабораторија и кабинета за наставно и помоћно особље. Зграда барутане и бункери су преуређени за несметано обављање наставе прве године студија.

С обзиром на велики број уписаних студената у прву годину студија, предавања су се морала одржавати у закупљеној дворани у граду.
За смештај студената друге године студија, такође је Народни одбор града доделио Факултету зграде Забавни парк на Тврђави са корисном површином од око 1.900 m2. Адаптацијом и опремом ових зграда су добијене две нове предаваонице са 200, односно 120 седишта, потребан број семинарских вежбаоница и кабинета за наставно и помоћно особље, као и за проширење просторија Секретаријата Факултета. Повећана потреба, за усмереним кадровима захтевала је проширење првобитног инвестиоционог програма који би омогућио годишњи упис од 600 студената. Зато се предвиђа поред 4 павиљона и просторија Секретаријата са учионичким простором, изградња машинске хале са радионицама и једне велике предаваонице за 300 слушалаца са укупним школским простором од 26.274 m2, што би износило при просечном бројном стању редовних слушалаца од 1.350 студената 19,3 m2 корисне површине по студенту. Од ове укупне површине отпада на предаваонице 1.492,57 m2, лабораторијске вежбаонице са 40 радних места 2.996,39 m2, семинарских вежбаоница 396,86 m2, лабораторије за извођење специјалних вежби, дипломских, постдипломских, докторских и научно – истраживачких радова наставног и помоћно особља 3.412,86 m2, помоћне просторије за наставу 2.235,32 m2, кабинете 3.103 m2, пратеће просторије 2.949 m2, просторије за седнице катедара 180 m2, просторије Секретаријата факултета и Универзитета 1.092 m2, друштвене и остале просторије 1.434 m2, степеништа и холови 4.982 m2.

Радови на првој етапи изградње су започети средином августа 1956. године, с тим да ће ови објекти бити предати на коришћење почетком школске 1957/58. године, што је значило да ће се и настава треће године студија морати одвијати у привременим просторијама на Тврђави. To је представљало нове тешкоће у одржавању нормалне наставе. Још критичнија је била ситуација у зимском семестру школске 1957/58. године због кашњења радова грађевинских предузећа. Ратарски павиљон са корисном површином од 5.183,73 m2 завршен је тек у децембру 1957. године, те су се просторије растеретиле и настава донекле нормализовала у летњем семестру 1957/58. школске године. Са још већим закашњењем су завршени остали објекти прве фазе изградње, јер је сточарски павиљон од 1.643,62 m2 примљен на коришћење тек јула 1959. године, а просторије Секретаријата факултета са корисном површином од 1.002,20 m2 у јулу 1960. године.

Студенти прве две генерације Факултета образовали су се према привременом плану који је донела Матичарска комисија 1954. године. То је био јединствени четворогодишњи студиј са осам семестара, 38, односно 35 испита, писаним дипломским радом и јавном одбраном истог.

Ово су кратка сећања на почетак рада Факултета и на оно што чини незаборавни студенски живот. У томе су и простори Тврђаве а касније и Лимана дали свој допринос. Много је професора, сарадника, људи из управе, студенских служби обележило развојни пут Пољопривредног факултета као и студентско доба педесет генерација. Од првог декана професора Лазара Стојковића, чувеног Пере прописа (Алексић Петар, 1954-1970) који је први дочекивао бруцоше на шалтеру уписа до бројних стваралаца који су својим радом допринели изградњи успешног Факултета признатог и познатог на ширим просторима. Сви ти напори, сви ти људи остају трајно забележени у историји Факултета и Универзитета као подстрек будућим генерацијама да жеља, знање и љубав за рад увек доносе позитивне резултате неопходне за прогрес.